Art Terapija

 

Prvi primer upotrebe umetnosti u psihijatrijskim bolnicama zabeležen je u 18. veku i predstavlja delo francuskog psihijatra P.Pinela, a porast interesovanja za umetnost ljudi lečenih na psihijatriji usledio je u 19. veku. Umetničko stvaralaštvo osoba sa problemima mentalnog zdravlja je u to vreme bilo shvaćeno kao način da se prevaziđe haos i konfuzija psihotičnih epizoda i cenila se samo estetska vrednost umetničkog dela. Sledeća faza u razvoju odnosa umetnosti i psihijatrije donela je upotrebu crteža kao dijagnostičkog instrumenta koji služi da se bolje razumeju simptomi i prikupe informacije za dalje lečenje.

Hans Prinzhorn (1972), psihijatrar i istoričar umetnosti, smatrao je da umetničko delo predstavlja unutrašnje stanje pojedinca i simbolični izraz psihe.

Još krajem 18. veka teorija podsvesti, bazirana na delu Sigmunda Freud-a i C.G. Jung-a, postaje vodeća tendencija u psihologiji. Prvi art terapeuti su verovali da umetničko stvaralaštvo može doneti pozitivne promene kod korisnika psihijatrijskih usluga, a prve art terapijske grupe nastale su 40-ih i 50-ih godina, zahvaljujući art terapeutkinjama Margaret Naumburg i Edith Kramer, kao i umetniku Adrianu Hill-u, koji su uveli grupe “otvoreni atelje” (“open studio”) u psihijatrijske bolnice. Prvi art terapeuti- umetnici i profesori umetnosti, na početku se nisu tako nazivali, pa je ovaj termin uveden kada je otkrivena efikasnost upotrebe umetnosti u radu sa ljudima koji se leče na psihijatriji, kako bi se označio novi način lečenja.

Prostor je jedno od prvih udruženja koje se u srbiji bavi art terapijom.Tehnike AT oslanjaju se na saznanje da svaka osoba, bilo da ima određeno umetničko znanje i sklonosti ili nema, uvek poseduje latentnu sposobnost da projektuje svoja osećanja u vizuelnoj formi. Kada osoba predstavlja unutrašnja iskustva kroz vizuelno, često se događa da i verbalno počinje lakše da se izražava.

„Društvena akcija pokrenuta art terapijom, od institucije ka zajednici“ („Azione sociale mossa dall’arteterapia, Il passaggio dall’istituzione alla Comunità“), naslov je završnog rada Mine Aleksić, predsednice udruženja Prostor, na edukaciji iz Art terapije pri Italijanskom udruženju za psihologiju, edukaciju i art terapiju (SIPEA, Rim, Italija).

Ovaj rad opisuje put koji je umetnost, u psihijatrijskom kontekstu, prešla od početka njene upotrebe u radu sa osobama koje imaju iskustvo psihijatrijskog lečenja, pa sve do art terapije i umetnosti u smislu socijalne akcije.

U radu su prikazane i dve studije slučaja koje najbolje pokazuju kako aktivno učešće na radionicama art terapije nakon prestanka lečenja doprinosi bržem oporavku i lakšem povratku u životne tokove.

Pored pozitivnog učinka koji art terapija ima na pojedince, ona takođe može da se posmatra kao moćno sredstvo u borbi za ljudska prava osoba sa problemima mentalnog zdravlja. Umetnost, i slika uopšte, mogu da se koriste u aktivizmu, kako bi se na simbolički način predstavile potrebe pojedinca i kako bi ove potrebe komunicirale sa okruženjem. Razumevanje nastaje kao rezultat interakcije publike sa umetničkim delom, a posmatrač je u prilici da sebi dočara emocionalna stanja druge osobe. Umetničko stvaralaštvo i iskustvo percipiranja umetničkog dela mogu pobuditi empatiju, aktivirajući maštu i ohrabrujući negovanje autentičnih odnosa, čime se podstiče motivacija za konkretne društvene promene.

 

 

 

 “Mi smo tu, a vi?”, plato ispred Opštine Zvezdara, septembar 2014.

005 018 029 039 057 069  097 100 102 103 106 139 142  147 161 168 171 186