Ciljevi radionica vizuelnih umetnosti u okviru projekta Ludi Balkan:
– Socijalna inkluzija i unapređenje kvaliteta života korisnika psihijatrijskih usluga kroz umetničko stvaralaštvo, interakciju, dijalog i zajedničko umetničko izražavanje i produkciju, u saradnji sa profesionalnim umetnicima i profesorima umetnosti (Ljiljana Šunjevarić, Radoš Antonijević, Milorad Mladenović, Vladimir Milanović, Zoran Dimovski, Bogdanka Čabak, Gordana Belić i Marija Kućan).
– Promocija prakse umetničkog izražavanja u kontekstu mentalnog zdravlja u zajednici sa Balkana u jednoj od zemalja Evropske Unije i u regionu.
Upotreba umetnosti u psihijatriji datira od sredine 20. veka kada su se pojavile prve inicijative za korišćenje umetnosti kao alata za oporavak i blagostanje (https://en.wikipedia.org/wiki/Art_therapy). Nedavne studije (https://www.nice.org.uk/guidance/cg178), kao i smernice BAAT (Britansko udruženje art terapeuta), ističu dostignuća i rezultate umetničke prakse i art terapije na poboljšanju opšteg blagostanja, kvaliteta života i oporavka osoba sa problemima mentalnog zdravlja koji se redovno bave ovim aktivnostima.
Osim ove individualne psihološke koristi, umetnost korisnicima psihijatrijskih usluga nudi i važnu društvenu korist – direktan kanal komunikacije sa okolinom i društvom uopšte. Premda su ljudima koji se bore sa problemima mentalnog zdravlja obično uskraćene osnovne društvene potrebe, uspostavljanje kontakta sa drugim ljudima često predstavlja izazov. Stigma, predrasude i zablude o mentalnom zdravlju, a posebno ljudi sa dijagnozom šizofrenije dovode do straha i odbacivanja. Kada se sretnu sa umetničkim delima korisnika psihijatrijskih usluga, ljudi dobijaju šansu za drugu perspektivu, upoznaju autore i vide ih u drugačijem svetlu. Zbog toga je Art brut ili Outsider art (https://en.wikipedia.org/wiki/Outsider_art) postao popularan otprilike u isto vreme kada i art terapija i upotreba umetnosti u psihijatriji. Ovaj pokret je ponudio uključivanje socijalno marginalizovanih umetnika u društvo.
Umetničko stvaralaštvo, kao neverbalni kanal komunikacije, kreativno „oruđe“ za samospoznaju i izražavanje osećanja, ponekad predstavlja adekvatniji način da korisnici psihijatrijskih usluga upoznaju sebe i otvore se društvu. Uzimajući u obzir činjenicu da je jezik kojim psihijatrija, ali i društvo govoreći o osobama sa mentalnim problemima, uglavnom stigmatizirajući, često izražavajući osudu, strah i odbijanje – ljudima koji žive sa „dijagnozom“, umetnost nudi novi vid osnažujuće komunikacije sa samim sobom, ali i značajnu priliku da se okolini predstave u drugačijem svetlu.
Radionice vizuelnih umetnosti odvijaće se kroz direktnu komunikaciju između umetnika i korisnika psihijatrijskih usluga i sastojaće se od niza sastanaka/ skupova i dijaloga između umetnika i korisnika, u kojima će zajedno osmišljavati i realizovati kreativne ideje. U ovim aktivnostima koristiće se i individualni i grupni pristupi radu sa ciljem razvijanja kreativnosti, samopouzdanja, životnih i socijalnih veština korisnika psihijatrijskih usluga s jedne, as druge strane – stvaranja osećaja pripadnosti i olakšavanja reintegracije u zajednicu, kroz grupni rad.
Kroz kreativne aktivnosti prilagođene njihovim potrebama, u zaštićenom prostoru, radićemo na prihvatanju, samopouzdanju, interpersonalnim i životnim veštinama i osnažiti ih da preuzmu aktivnu ulogu u oporavku.
Sama činjenica da postoji interesovanje za umetničko stvaralaštvo korisnika ili temu mentalnog zdravlja, spremnost javnosti da učestvuje u diskusiji na ovu temu i upozna se sa korisnicima, saznaju sa kakvim se problemima svakodnevno suočavaju, korisnicima mnogo znači, utiče na njihovo samopouzdanje i daje im nadu u poboljšanje brige o mentalnom zdravlju u njihovom neposrednom okruženju.
Kao predstavnici društva koje prečesto pogrešno razume i diskriminiše osobe sa problemima mentalnog zdravlja, umetnici mogu imati koristi od ovih aktivnosti najviše preuzimajući ulogu “mosta” između korisnika psihijatrijskih usluga i društva. Na individualnom nivou, umetnici dobijaju priliku da aktivno učestvuju u dijalogu sa ljudima, inače nevidljivim i nedostižnim. Ovaj dijalog nudi prostor i vreme za ličnu refleksiju, uvid, kreativni tok – neophodne komponente svakog umetničkog procesa. Ali u ovom slučaju proces ide u oba smera – oba učesnika dijaloga kokreiraju umetnička dela u kokreiranoj stvarnosti – i na fizičkom i na psihičkom nivou. Prostor i tok između dva učesnika dijaloga su puni emocionalnog naboja, zbog prirode i cilja ovog susreta, a to je stvaranje zajedničkog umetničkog dela koje će odražavati način na koji se njih dvoje osećaju, misle, komuniciraju i istovremeno rezonuju sa gledaocem. Glavna korist i promena za umetnike je mogućnost da se povuku iz svoje stvarnosti i uđu u ovu kokreiranu stvarnost koja im nudi priliku da postave nekog drugog ispred, prate svoje potrebe i omoguće im da budu vođeni u procesu. Takođe je prilično odgovorna uloga biti glasnik u ime takvih društveno zanemarenih pojedinaca.
Sa Ljiljanom Šunjevarić
