Projekat “Pitaj me kako sam” se polako završava…

Mogu slobodno da kažem da sam ponosna na polaznike, korisnike psihijatrijskih usluga. Oduševila me je njihova borba da dođu na svaku radionicu, aktivno učestvuju i pružaju podršku jedni drugima. Ovde na red dolazimo i mi, čija im je podrška neophodna da nastave sa osnaživanjem svog samopouzdanja i sticanja novih veština sa kojima bi eventualno mogli da izađu na tržište i ostvare prihod ili unaprede kvalitet svog života.

Korisnici neretko dolaze iz socijalno ugrožene kategorije ili su sami i nemaju podršku i razumevanje od strane svog bližeg okruženja. Ono sto se ističe je njihova nesigurnost u svoje sposobnosti i mogućnost da nešto dovedu do kraja kao i nedostatak socijalizacije van okruženja koje uglavnom čine drugi korisnici. Od njih sam čula da ima i lekara koji im govore da njima ne može da bude bolje. Tačno je da su njihove dijagnoze trajne, ali je tačno i da njihov kvalitet života može da se unapredi, da mogu da doprinose društvu kao i da većina može da se stara o sebi. Naravno uz podršku. Sistem je takav da oni na mesečnom ili dvomesnečnom nivou imaju celih 10-15 minuta kod svog lekara psihijatra, koji pri tom deo vremena mora da potroši na kucanje izvestaja, a retko ko od njih ima pristup psihoterapiji. Zdravstveni sistem se ni u njihovom slučaju ne razlikuje od vašeg, loš je, uprkos značajnom broju lekara i medicinskog osoblja koji su posvećeni.

Teško je suočiti se sa njima u grupi i osetiti koliko su emotivno deprivirani. Mnogim volonterima koji su pokušali je i zastrašujuće, pa su odustajali. Rekli su mi “I ti ces da odeš, mi smo teški”. To napuštanje doživljavaju kao svoju defektnost i još jednu potvrdu da nisu vredni i da nisu sposobni ništa da pruže ni društvu ni sebi samima. Koliko im je važna ta socijalizacia pokazuje i njihovo pitanje ko će da me menja kad odem na malo duži odmor. A to pitanje je ujedno i odgovor na moje, koliko je veliko ovo moje malo sto dajem.

Ovaj projekat će biti završen uskoro, ali to samo znači da nastavljamo dalje. Vežbaćemo pletenje, ali krećemo i sa radionicam kuvanja i drugih životnih veština. Pokušaćemo da napravimo prozivod u okviru onoga sa čim raspolažemo, a koji bi mogao da pomogne njihovom ekonomskom osnaživanju.

Oni su sjajni, od njih može mnogo da se nauči i dobro da se nasmeje. Različitih su profila, nivoa obrazovanja (da, da i višeg i visokog) i interesovanja.

Možete da ih podržite dolaskom na našu izložbu kupovinom njihovih radova. Novac od prodaje ide njima, ali ce im verovatno više značiti vaše prisustvo i da ono što su napravili ima vrednost.

Ne budite stidljivi, dođite. Usput ponesite i neku knjugu za našu malu biblioteku.
https://www.facebook.com/events/1048491002401378

Maja Glušica, voditeljka radionice umetničkom pletenja u okviru projekta “Pitaj me kako sam” finansiranog kroz program “Hrabri iskoraci” Fondacije Jelena Šantić